Moje ime je Andrijana. Imam 22 godine i studiram geografiju. Pišem blog i mnogo volim da okom kamere hvatam trenutke.

​

Neki čudni žmarci, uglavnom u serijama, slete mi se niz kičmeni stub kad pročitam intervju sa nekim domaćim (ajd i stranim) fotografom koji počinje ovako: ''Moj prvi dodir sa fotografijom imao/la sam sa svojih 6 godina kad sam dobi/la svoj prvi fotoaparat. Naravno, to je tada bio analogni fotoaparat i ja nisam mogao/la..'' i tako dalje. Druže, brate, sestro.. ko god bio/la sa šest godina ja sam učila svoja prva slova, moja omiljena igra bila je u pesku kad sam glumila kuvaricu, brat me je tukao kad sam mu puštala papagaja i žvrljala knjige, moćne rendžere sam gledala uz doručak a fotoaparat je bila čudesna sprava sa onoga sveta putem koje je mama magijom dobijala gomile mojih fotografija u stotinu poza (normalna, u maminim štiklama, sa pačetom na glavi (ništa me ne pitaj), sa kučetom, lizalicom i tako dalje). 

 

Nekom pričom, vezanom za fotografiju, se bavim od kad mi je jednom pukao film što samo ja nemam nikakav fotoaparat pa sam od sopstvenih usta odvajala i kupila sebi jedan dobri Samsung ST66 za nekih 13.000 u  Gigatronu, još dok sam išla u srednju školu. Beše nekad. Pojma ja nisam imala šta želim, niti koliko je taj apart dobar, šta je zum i zašto su pikseli važni. Meni je važno da on bude lep na oko jer bih suzu pustila svaki put kad bih ga ružnog pogledala i pomislila na moja gladovanja kad sam od užine odvajala. :D Nisam ga znala valjano koristiti prve dve godine našeg poznanstva al smo u 3. godini naše veze bili baš dobar par. Ali ja sam, kao i svaka žena, ugledala bolju priliku i rešila da se sa mojim Samsungom oprostim. 

 

Istini za volju taj Nikon sam jako dugo želela i merkala. S obzirom da sam za njega morala iskeširati jedno 50ak hiljada dobro sam ga izučila. Gledala sam sajtove, videe, tutorijale, recenzije.. I na kraju sam uz podršku mojih roditelja, brata i tetke ( i mene same ) uspela da ga sebi priuštim. Na koji način sam ih ubedila da svako da pomalo, pa da im ne padne teško, nemoj da me pitate. Šarm je učinio svoje. :) 

 

I tako je avantura počela. Imala sam svoj san u svojim rukama. Sećam se, kao da je juče bilo, vratih se ja sa jednom poteškom kesom iz Gigatrona (opet). U meni se komeša hiljadu osećanja, noge mi klecaju, sednem na krevet da se ne preturim. Sama sam kući, nemam s kim da podelim svoju sreću (čitaj: muku). Držim onu neotpakovanu kutiju na krilima i gledam i pitam se ''A šta ću ja sad?''. Kako dalje kad ispuniš san? Srećan si što si uspeo, što imaš ono što si želeo ali i tužan što se taj put završio i što ne vidiš drugi cilj i smisao. Spustim onu kutiju, odem umijem se, pogledam se u ogledalo i kažem sebi: ''Andrijana, da li se ti to zezaš sad sa svojim mislima ili si potpuno prolupala?'' Izađem iz kupatila i počnem živeti svoj san.

​

 

I tako sam ja već posle par nedelja imala prvu ''gažu'' što bi rekla jedna moja prijateljica pevačica. Zauvek ću pamtiti taj osećaj kada mi je neko platio za posao koji me je od prve od poslednje sekunde činio izuzetno srećnom. Bilo je to zanimljivo fotografisanje na obali Dunava, kad još uvek nisam znala ni osnovne opcije svog fotaparata, ni da treba da zakažem lokaciju ranije, ni da moja baterija može da izdrži do 3h fotkanja.. i slično.

​

Do sada sam radila na desetine fotkanje ljudi, dogadjaja, radila sam i sa nekoliko poznatih domaćih brendova: Sirogojno Style, Pekara Ključ, Cvećara Ivona, Doncafe, Aqua Viva, Imlek, Wannabe magazine... 

​

​

Radim ovo zato što volim i što me čini srećnom.